AKTIVNOSTI
INTERNET PORTALI
Objave
Šta kazu istoricari umetnosti I kustosi ?
Izložba „Letnji dan“ kao otelotvorenje filozofije antimaterijalizma
Na prvi pogled izložba umetnice Ive Prlinčević može ostaviti utisak a malo i erotike rađeni na platnu i tanjirima različitim tehnikama. Međutim, to je samo prvi utisak. Nakon malo dubljeg posvećivanja radovima pos,atrač će s neočekivanom lakoćom složiti izložena delau jednu sasvim smislenu celinu. Ono što objedinjuje sve eksponate jeste apsolutno prožimanje formalnog i tematskog u njima.
Jedno bez drugog ne mogu da opstanu, oni se dopunjuju i zajedno pričaju jednu priču posmatraču od koje, ukoliko je pažljivo sasluša, može dosta toga da nauči.
Bez obzira na tehniku kojom su nastali radovi u pitanju – bilo oni akvareli, ulje na platnu ili gvaš na papiru, ono što im je zajednički jeste slobodan pristup koji umetnica neguje prema njima. Linija i boja su dva dominantna izražajna sredstva i u pejzažima i u portretima. Linija se opire krutosti, ne dozvoljava da bude sputana zakonima pravilnosti i preciznosti, ona odlučno ide putem oslobođene ekspresije koja je gotovo dovodi do nivoa apsolutne autonomije. Ona više nema mimetičku vrednost, već predstavlja sredstvo za sebe koje poštuje samo svoja pravila i ispunjava svoje zahteve pružajući na taj način slici realnost koja je nezavisna od ove naše, svakodnevne, prozačne. Taj samostalni aspekt stvaralaštvu Ive Prlinčević daje i boja. Kolorit je eksplozivan i vibrantan, kontrasti komplementarni i intezivni, dok je sama boja kao takva višedimenzialnog karaktera. Ona ne deluje samo vizuelno na posmatrača, već poseduje i olfaktivno-auditivno-taktilni aspekt. Posmatrajući dela sa izložbe posetilac gotovo da može da oseti miris soliputem svetlucavo belih tonova. Tamnoplave nijanse stvaraju šum talasa, dok blještavo zlatna čini da osetimo zrak sunca oji nas miluje po telu.
Još jedna zajednička karakteristika delima jeste osećaj nedovršenosti kojim odišu. Neoslikani delovi platna, brzi potezi četkom i vijugave linije pokazuju težnju umetnice da naslika suštinu željenog objekta. Radovi su delimično nastali kao proizvod polueksperimentalnog odnosa koji umetnica ima prema slikanju. Ona dozvoljava ruci da luta po platnu oslobođena autocenzure i svesne kontrole nad čitavim procesom. Hiperrealizam nije garancija dobre slike koja ostavlja snažan utisak na posmatrača. Prekomerno minuciozno obrađeni detalji vrlo često pokušaju da nadomeste nedostatak „duše“ u delima. Esencija je ono što je najteže uhvatiti. Kako prikazati letnji dan? Kako naslikati holivudsku zvezdu? Kako učiniti da te predstave budubliske posmatraču tako da može da se identifikuje sanjima i učita u njih svoje unutrašnje iskustvo? Tu je sada presudan talenat umetnice koja jednim stilizovanim, lapidarnim i eliptičnim stilom slikanja uspeva da pronikne u suštinu onoga što stvara.
Pejzaži kao najdominantniji radovi ove izložbe će dobiti prednost u analizi. Pored sesumnjivog estetski-umetničkog značaja kkoji poseduju, uzevši prirodu kao domiinantnu inspiraciju svog rada umetnica im je dala i jednu dublju, filozofsko-metafizičku notu. Priroda je prostor gde se pojedinac povlači da bi promišljao o životu, o njegovom smislu i svom mestu u njemu. Ovi pejzaži nam pokazuju značaj samoposmatranja i introspekcije. Čoveku je potrebno da povremeno pobegne od civilizacije i vrati se onom iskonskom i prirodnom u sebi. Nemoguće je da se ne setimo divne misli Rastka Petrovića dok posmatramo navedene radove. Naime, naš veliki književnik je u svom delu „Ljudi govore“ primetio kako ljudi vrlo često kada govore o stanju u kome nema ljudski proizvedene buke – nema sirena automobila ili rogobatnih zvukova mašina. Međutim, tek kada čovek zaćuti ono što čuje nije tišina, već simfonija najrazličitijih zvukova prirode. Priroda nas svojm eufoničnim tonovima opominje na to šta je potrebno za dobar, ispunjen život – vazduh u plućima, sunce na koži, voda u telu. Nažalost, ovakva životna filozofija za koju se umetnica tako hrabro bori je veoma ugrožena u savremenom društvu. Galopirajući razvoj tehnologije, kapitalizma i materijalizma predstavlja opasnu zamku u koju je lako upasti. Međutim, ne treba očajavati. Dovoljno je pogledati samo jedan pejzaž „Letnjeg dana“ isetiti se da je u jednostavnosti ključ dobrog života.
Zanimljivo je videti kko se u ovu priču o prirodnosti i sporom tempu življenja kkoji pejzaži umetnice propagiraju sada uklapaju portreti zvezda starog Holivuda. Umetnica ne pristaje na prosečan život kkoji savremeno društvo nudi. Konformiranje osrednim standardima ne dolazi u obzir.Ukoliko joj nije dostupna priroda iz koje će crpeti energiju, ona se okreče svetu mašte, luksuza i glamura. Monotonija, rutina i jednoličnost su neprihvatljivi.
Ljubavnici zaneseni u strasti, ekstravagantne glumice zavodljivih pogleda, la vie en rose filozofija – to su glavni motivi ovih portreta. Umetnica nas mudro podseća na značaj mašte i kreativnosti kkoju nikako ne smemo da potisnemo iz svakodnevnog života. Zašto bi velike ljubavi bile rezervisane isključivo za filmska platna? Zašto bismo na imaginaciju gledali kao na nešto suprotno realnosti, a ne kao na deo koji sa njim čini celinu? Na ovu misao nas dodatno podsiče i način na koji su sami portreti izvedeni. Radeći ih na tanjirima, čija je svrha izrazito materijalna, pa čak i egzistencijalna – primarna namena im jeste da u sebi drže hranu, ona im daje novu dimenziju, onu duhovnu. Ti tanjiri sa oslikanim likovima čiji karakter, suština ličnosti i najiskrenije duševno osećanje dolaze u prvi plana sada posmatraču nude jednu drugačiju vrstu hrane – hranu za dušu.
Konačno, jedina slika erotske prirode na ovoj izložbi predstavlja savršeno harmonični završetak celine. Zapadna civilizacija sa svojim hrišćansko-evropocentričnim stavom je na erotiku oduvek gledala sa velikim negodovanjem Telo treba da se sakrije, nagoni da se potisnu, a želja ugasi. Međutim, antički grčki hramovi, kao i hinduistički nude sasvim rugi pogled na seksualnost. Erotske scene su bile sveprisutn u javnosti, posebno na hramovima tako da su dobijale čak i jednu vrstu sakralne note. Telo nije bilo predmet stida i srama, već radosti i uživanja. Prema tome, slavljenje telesnosti, erotičnosti i putenosti radom „Hindu erotika“ umetnica jasno stavlja do znanja da je suština kojoj svako od nas treba težiti sloboda. Sloboda kako u umetničkom izražavanju, koju svaki njen rad nudi, tako i sloboda u svakodnevnom življenju bez ikakvih ograničenja, tabua i frustracija.
Naposletku, ostaje da se potcrta antimaterijalistički aspekt stvaralaštva Ive Prlinčević. Nijedno njeno delo ne slavi tivijalne, prizemne, materijalne stvari. Čak i prikazani predmeti, poput jedrilica na brojnim slikama, kao da su očovečeni, kao da nisu samo svetovni i profani, već u sebi sadrže duhovnu, ljudsku notu. U tim brodovima i čamcima gotovo da možemo da osetimo karakte i ličnost nekog čoveka, da se osetimo kao da posmatramo nekog bliskog prijatelja. Za joie de vivre filozofiju nije potreban novac, materijalno bogatstvo ili imovina. Pogledajte radove Ive Prlinčević i pre nego što pođete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni?
Lea Stanković
Istoričar umetnosti
Iva Prlinčević Podsećanje
Iva Prlinčević je umetnica koja je toliko raznovrsna u svom likovnom izražavanju, da se kao jedina doslednost u njenom radu može prepoznati umetničino odbijanje da svoje stvaralaštvo oblikuje prema samo jednom estetskom, tematskom ili stilskom pravilu.
Izloženi radovi potvrđuju ovu izjavu, imajući u vidu da su rađeni u različitim tehnikama – od ulja na platnu, preko gvaša i tuša, do litografije. Neki radovi su, pak, rađeni kombinovanom tehnikom na papiru, što se može interpretirati kao apsolutna materijalizacija slikarkine radoznale prirode i potrebe da istražuje, ispituje i isprobava.
Brz pokret četkom, ekspresivna linija, vibrantan kolorit i težnja ka distorziji figura karakterišu opus Prlinčevićeve. Korišćenjem ovakvog vizulenog rečnika, umetnica je uspela da statičnu prirodu slikarstva preobrazi u dinamičnost i fluidnost koje odlikuju stvarni život. Međutim, to ne znači da ovi radovi neguju praksu podražavanja prirode. Iva Prlinčević nije realista po svojoj slikarskoj prirodi. Ona ne teži ka realističkoj ili naturalističkoj imitaciji sveta, već poput nekog umetničkog medijuma detektuje životnu energiju svakodnevice koju potom transponuje u svoje radove.
Slike odišu živošću i poletnošću. Bez obzira da li je reč o gradskom ili morskom pejzažu, mrtvoj prirodi, ili figuralnoj kompoziciji, Prlinčevićeva stvara energetsko polje prikazanih motiva upotrebljavajući liniju i boju kao osnovne likovne elemente. Vibrirajuća vitalnost ovih radova je direktan proizvod sudara fizičkog i metafizičkog sveta koji umetnica intuitivno prenosi na platno.
Konačno, naziv izložbe se može protumačiti kao sinteza Weltanschauung-a koji Iva Prlinčević neguje kroz svoje stvaralaštvo. Radost življenja, lepota svakodnevnog života i gledanje na svet kroz višu prizmu duhovnosti su koncepti na koje se svaki čovek mora iznova i iznova podsećati. Joie de vivre kao lajtmotiv slikarkinog opusa podseća na važnost uzdizanja u spiritualnu probuđenost iz profanog i sekularnog.
Lea Stanković, istoričarka umetnosti
Slikarstvo kao otelovljenje radosti
Ime Ive Prlinčević danas je već poznato na domaćoj stvaralačkoj sceni. To se, međutim, nije dogodilo zahvaljujući nekakvim dosetkama i provokacijama, što je u savremeno doba inače čest slučaj. Iva je, nasuprot tome, odmah prepoznatljiva po kvalitetu i osobenostima svog slikarstva. Ono je novo, autentično i sveže, a istovremeno kod posmatrača evocira sećanje na sasvim određena, klasična dela moderne epohe. U tom pogledu, ona je stilski najbliža čitav vek starijim ekspresionistima i fovistima, za čijim izrazom današnje vreme ima potrebu, a kojima je ona udahnula nov život na osoben način.
Dva glavna sredstva kojima se Iva Prlinčević maestralno služi su boja i linija. Ona je, nesumnjivo, izuzetan kolorista i na svojim delima postiže veliku izražajnost. Katkad se čini da su njene slike prava eksplozija boja, a ipak se ni u jednom trenutku ne oseća agresija, kakva inače često prati ovakav koloristički temperament. S druge strane, njene razigrane linije, iako više nego dinamične, nisu histerične. One ne razaraju oblike nego ih istančano grade do onog minimalnog stupnja koji je dovoljan da kod posmatrača izazove prijatne asocijacije. Ako bi se vratili na poređenja sa klasicima moderne, Ivino stvaralaštvo najsrodnije je delima francuskog foviste Raula Difija i nemačkog ekspresioniste Emila Noldea. Sa njima Iva deli sklonost da svoje slike uobliči u svojevrsno otelovljenje radosti.
Veličina izložbenog prostora omogućila je Ivi da se beogradskoj publici predstavi kroz čak tri ciklusa, pod nazivima „Dolce vita“, „Ljubav (erotika)“ i „Igra“, na kojima je neumorno radila tokom poslednjih godina. U prvom ciklusu („Dolce vita“) ona demonstrira svoju već potvrđenu moć da „uhvati trenutak“ radnje na tako vešt način da frejm iz filma ne predstavi kao isečak i diskontinuitet, već da u tom jednom „snapshot“-u jezgroovito sažme suštinu događaja i nagovesti sav njegov razvoj. Drugi ciklus („Ljubav“) posvećen je erotici koju Iva prikazuje veoma eksplicitno, ali istovremeno likovnim sredstvima uspeva da izbegne vulgarne asocijacije i da oplemeni seks, namerno evocirajući drevne tradicionalne uzore (staru Indiju i antičku Grčku) u kojima je ta fizička i fiziološka interakcija bila uzdignuta na nivo umetnosti. Treći, najnoviji ciklus („Igra“) na neki način je vezivno tkivo svega što je ona do sada radila, jer, iako veoma bukvalno predstavlja ono što naslov i kaže – igru i ples – ta aktivnost biva preobražena u svojevrsni arhetip. U suštinskom smislu, Iva Prlinčević svojim plesačicama i plesačima u kolima ilustruje hinduistički metafizički princip „lile“, shvatanja po kome je čitav svet nastao kao rezultat igre bogova.
U Kući kralja Petra Iva, međutim, ne samo što izlaže stvoreno, nego će posetiocima pružiti priliku da prisustvuju nastanku dela uživo. Daleko od toga da ovim performansom ona ima za cilj nekakvu samopromociju, ona prisutnima otkriva tajnu svog stvaranja, čime i sve ostalo što je izloženo dobija logično objašnjenje i razrešenje. Naime, Iva pripada onim slikarima koji stvaraju, ako ne bukvalno lako, onda brzo, strasno, neumorno i konstantno. Van Goga je obuzimala „radna jarost“, Milića od Mačve „belo usijanje“, a za Ivu bi se moglo reći da je obuzima „strast igre“: dajte joj četkicu i boje i ona će, u nedostatku platna ili hartije, odmah slikati po zidovima, po nameštaju, po predmetima i po ljudskom telu.
Paralelno sa ovim slikarskim performansom, na otvaranju se odvija još jedan, koji kao da je ovaploćenje igre predstavljene na platnima i crtežima. Taj multidisciplinarni čin, koji uključuje ples i muziku, istovremeno je i na granici hepeninga, jer posetiocima omogućuje da uzmu učešća u posebnoj kreaciji uživo, nalik na efemerni spektakl u režiji Ive Prlinčević.
Prof. dr Oliver Tomić